“Да ли да седимо и чекамо или да се покренемо и захтевамо?”
Елена Кочоска, чланица Управног одбора Европске мреже за самостални живот
Упркос чињеници да Конвенција Уједињених нација о правима особа са инвалидитетом позива и обавезује све на примену приступа људских права, и даље је постојећи систем владавине права у свакој држави, укључујући и ЕУ, као и спровођење родне равноправности и када је реч о особама са инвалидитетом недовољно развијен или није ни отпочео. У последњој деценији сви причају о интерсекционалности, али и даље је владавина права у свакој држави често осмишљена на начин који доводи до искључења и системске дискриминације неких људи који не припадају групи људи без инвалидитета.
Учешће особа са инвалидитетом у политици
Ниво до којег постоји значајно учешће особа са инвалидитетом у политичкој моћи је кључни показатељ укључености особа са инвалидитетом у друштво уопште. Отуда међународно законодавство захтева пуно учешће заједнице особа са инвалидитетом, али пракса у ЕУ и другим (придруженим) земљама прича другачију причу.
Анализа на терену сугерише да је примена законских квота позитивно утицала на постизање родне равнотеже у парламентима. Очекује се да ће земље са законским квотама постићи родну равнотежу до 2026. Али питање је где су жене и девојке са инвалидитетом у оквиру овог механизма родних квота? Постулати родне квоте изгледа нису постављени на принципима о људским правима, јер инвалидитет није признат. Чини се да су жене и девојке са инвалидитетом потпуно заборављене и игнорисане од феминистичког и женског покрета.
Северна Македонија као пример
У Северној Македонији, као и у другим земљама, иако родна квота постоји у последњој деценији, политичарке без инвалидитета никада нису покушале да разговарају о инвалидитету или о Конвенцији о правима особа са инвалидитетом у или чак да покушају да укључе жене са инвалидитетом користећи ову афирмативну меру.
Анализа на терену показује да шира јавност има различите негативне перцепције о особама са инвалидитетом, а посебно су угрожене жене са инвалидитетом. Мушкарци са физичким инвалидитетом су најприхваћенији као носиоци јавних функција, а за њих би гласали само ако се кандидују за место градоначелника. Како се функција повећава са локалног на републички ниво, подршка кандидатима са инвалидитетом опада, што представља озбиљан проблем у борби против стереотипа – да особа са инвалидитетом неће моћи да обавља функцију посланика или председника државе. Перцепције које доприносе вишеструкој дискриминацији су бројне и укрштају се између рода и инвалидитета, посебно за жене са вишеструким инвалидитетом за које би гласало само 2%.
Последња анализа жена са инвалидитетом у политичком животу
Последња анализа учешћа жена са инвалидитетом у политичком и јавном животу у Македонији указује на различиту перцепцију између особа са инвалидитетом и политичких партија. Уопштено говорећи, политичке странке и особе са инвалидитетом имају став да жене и девојке са инвалидитетом треба да буду укључене у политички живот. Али њихова размишљања се разликују о механизмима, како то учинити, у оквиру постојећег система квота или постоји потреба за другим афирмативним мерама само за жене и девојчице са инвалидитетом.
По овом питању 70% особа са инвалидитетом сматра да жене са инвалидитетом треба да буду део постојећег система квота. То мишљење дели само 59 одсто политичких партија. Да жене са инвалидитетом не би требало да буду део система квота наводи 8% особа са инвалидитетом, 2% политичких партија сматра да жене са инвалидитетом не би требало да буду део система квота, док је 9% њих рекло да не зна. За разлику од политичких партија, где само 10% сматра да треба да постоји посебан систем квота за жене са инвалидитетом, то је доста изражено у ставовима особа са инвалидитетом, где чак 30% њих сматра да би требало да постоји посебан систем квота за жене са инвалидитетом.
Такве перцепције, међутим, указују на ниску свест обе групе о родној равноправности и инклузивној једнакости заснованој на принципима Конвенције о правима особа са инвалидитетом. Чини се да је заједница са и без инвалидитета почела да посеже за најједноставнијим решењем – нека свако остане у свом дворишту, а не да се петља у туђе.
Уместо закључка
Ако желимо да променимо своју позицију угњетавања, морамо захтевати да будемо део политичке структуре, да се ангажујемо у постављању дневног реда и да покушамо да редефинишемо концепте који се односе на наше животе. Без нашег активног учешћа, наша позиција маргинализације и угњетавања ће се одржати.
Извор: Should we stay and wait or Should we move and demand? – ENIL
Пројекат “АХОНДРОПЛАЗИЈА ИНФО” подржан је на основу конкурса за суфинансирање пројеката медијских садржаја из области јавног информисања Града Сомбора. Мишљење које је изнето у овом чланку је мишљење редакције информативног портала AHONDROPLAZIJASRBIJA.ORG.RS. Оно не представља нужно и мишљење Града Сомбора.
