Марију Карадаревић сви Ужичани познају. Рођена је са церебралном парализом и користи шеталицу да би се слободно кретала по граду. Већ 20 година ради у Телекому као оператер. Инвалидитет је део њеног идентитета, али није нешто што је одређује. Када проведете пет минута са њом у разговору, физички проблем пада у потпуно други план. Оно по чему је препознатљива су њен осмех, снага, искреност и креативност. Марија глуми у позоришту, а до сада је написала две збирке поезије у којима је писала о партнерским односима и свему што је повредило, али и ојачало.
На који начин ти бринеш о свом психичком и физичком здрављу? Како радиш на себи, које су твоје здраве навике?
МК: Када нисам уморна, много читам. Волим да одгледам добар филм. Не гледам стандардне ТВ канале, првих десет канала прескачем-гледам оне од краја. Пошто много волим да путујем, гледам све канале о путовањима. Путовања су мој бензин, то ме спашава.
Фото: Приватна архива
Како и где путујеш? Како се организујеш?
МК: Организација је свакако другачија него код некога ко нема инвалидитет. Али, мени је то све занимљиво. На аеродрому су ми рекли да сам на списку малерозних путника,јер све техничке ствари које се другима не би десиле мени се дешавају сигурно. На пример, да изгубим кофер, да ми остане на прегледу торба са пасошима и да дођем на чекирање и схватим да немам пасош. Персонални асистенти, које увек тражим кад путујем да бисмо брже прошли процедуре ме некад пребрзо возе, па једном приликом замало нисам испала из колица. Али мени је то све супер, све што ми се дешава, посматрам као авантуру.
Била сам на много места али се најлепше осећам у Турској, и трудићу се да тамо идем сваке године. Осећам се добро кад путујем, јер ми се чини да на другим местима не осећам толико предрасуде колико осећам овде, где сам рођена. Можда је то мој субјективни осећај, али кад год се негде изместим, догоди ми се неко или нешто лепо. У овом граду ме сви доживљавају као ортака,пријатеља, особу са инвалидитетом, али не као жену. Овде је тешко некога упознати у смислу партнерског односа, јер чак иако нема предрасуде, околина ће му их наметнути и пре него што дође до мене.
Дакле, проблем су предрасуде великог дела друштва.
МК: Тако је. И мислим да ће се то веома тешко променити. Предрасуде постоје и у другим државама, али примећујем да људима овде највише недостаје нека основна култура. Нико нема стрпљења кад треба да изађем из таксија, сви свирају. То су неке ствари које ремете дан, дневни стресови на које не можеш да утичеш.
Погледи и коментари људи на улици су посебна прича. Пре неки дан сам чула жену како гласно коментарише” јој, Боже!” Дешавало ми се да жена стане и гледа ме, онда станем и ја. Некада сам ћутала али сад више не. Тада питам: шта вам није јасно? Слободно ме питајте! Обично спусте главу и наставе, јер мисле да сам свађалачки настројена, али нисам, заиста бих радо одговорила на сва питања.
Деца су ми најсимпатичнија. Када виде моју шеталицу, приђу и питају ме: а шта ти је то? Баш је лепо, где си купила? Могу ли да се играм? Они прилазе из радозналости, без осуде.
Чини ми се да ми, особе са и без инвалидитета, живимо у истом друштву а у два света. Шта је потребно да се ти светови приближе?
МК: Едукација од малих ногу. Људи радије гледају туђа посла него своја. Када би сви средили своје животе, били би срећнији и ширили би ту позитиву на друге. Проблем је незадовољство, које се онда шири на друге. Сви они који се окрећу за мном и другим особама са инвалидитетом, реагују на сваку различитост па нек је и екцентрична фризура у питању. Било ко да је другачији, овде не пролази. То полази из куће. Зато примером треба показати деци и омладини како се са поштовањем прихватају другачији. Потребно нам је колективно рестартовање, да кренемо од нуле, и да кренемо исправно.
Како родитељи треба да разговарају са децом?
МК: Мени се дешавало да ходам са шеталицом а да ми дете покушава прићи, и да родитељ каже: “ајде, настави, склони се!”. Не треба то да радите. Када дете стане, станите и ви, јер то мало дете је мали човек који ће прихватајући мене, научити да прихвата сваку другу различитост. Има и занимљивих родитеља са којима се испричам на разне теме док су им деца ту, али они су у мањини.
Људи имају предрасуде зато што нису информисани. Да би били информисани, морају да имају своју ширину. Не може неко да гледа Задругу и да разуме мене. Мислим ту на младе за које знам да то прате. У Ужицу недостаје културних садржаја- имамо премало добрих књижевних вечери, недовољно квалитетних културних манифестација. Изузетак је позоришни фестивал који годинама траје. Губи нам се култура, па се самим тим губимо и ми. Била сам недавно на концерту групе Ничим изазван, и надјачали су нас народњаци из једног оближњег локала. Приоритети су се изгубили.
Шта мислиш о инклузивном образовању? Како треба да изгледа инклузивно друштво?
МК: Мислим да је добро што деца са инвалидитетом у школи имају персоналног асистента, то им много олакшава живот. Ипак,негативна страна је што је за њих то спутавање. Инклузија је прилагођавање свега том неком. Када је дете упућено на асистента, на једну особу, која му купује сок и ужину то им олакшава боравак у школи, али их не припрема за комуникацију и сарадњу са другима.
Мене су моји другари водили из кабинета у кабинет. Ја сам морала да приђем другару да га питам за помоћ ако ми нешто треба. Данас радим у колективу у којем сам једина особа са инвалидитетом. Детету ће да буде супер док је у школи, а шта ћемо кад почне живот да га гази? У том случају би цело друштво требало да буде инклузивно, не само школа, али мислим да смо од тога веома далеко.
Све је ствар васпитања. Не би нам требала инклузија да људи не пребацују канал када моја пријатељица са инвалидитетом говори нешто важно о нашем удружењу. Људи неће да нас чују ни виде. Ја сам престала у једном тренутку да дајем интервјуе јер ће да га прочита само неко ко мене зна.
Са промоције књиге “Паметна жена” одржане у Градском културном центру Ужице, 2019.године
Да ли су јавни објекти приступачни особама са инвалидитетом у Ужицу?
МК: Мој највећи проблем, кад се крећем са шеталицом, су непрописно паркирани аутомобили. На места резервисана за особе са инвалидитетом се паркира ко стигне. Ја сам сада постала безобразна, када ми неко испред зграде паркира ауто тако да не могу да прођем, ја раширим шеталицу и ударим ауто, више ме не интересује. Исти проблем имају и старије особе, мајке са малом децом.
Овај кафић где седимо ти није био баш приступачан.
МК: Не мора да ми буде лакше. Није у томе ствар. Ја сам овим што сам дошла овде прешла три степеника, следећи пут ћу боље знати како да приђем. Ја тако учим о простору у коме морам да се крећем. Најлакше је да седимо кући, да нам неко други скува кафу.
Присутност је кључ, чак иако није архитектонски савршено, јер мене је сад овде газда локала видео па ће можда схватити да треба да постави рампу. Не можемо да тражимо нешто а да не будемо видљиви. Нико не зна шта је мени потребно док сама то не кажем. Некада персонална асистенција на аеродрому није постојала, а сада постоји, јер се појављивао одређен број људи са инвалидитетом који су желели да путују.
Већ годинама си члан Удружења инвалида церебралне и дечје парализе. Колико ти значи Удружење, шта сте до сада организовали?
МК: Ја сам поносна на своју екипицу. Некада смо основали “Тим 5”, нас пет, шест је ишло у кућне посете у руралним срединама. Организовали смо психолошке радионице које су мени највише помогле да заиста прихватим себе. Тада смо се много дружили и били покретачка снага свима. Основали смо школу глуме и реализовали неколико представа до сада. Ја сам најјача кад сам са мојима. Кад ми је тешко, не зовем некога ко нема инвалидитет него некога ко га има, јер ме само он или она може разумети. Примећујем да се данас се млади са инвалидитетом мање друже него ми. Омладина је упућена на своје асистенте и нема потребу за дружењем.
Ја, са друге стране, много волим да се дружим, волим да излазим. Особе са инвалидитетом треба да се друже између себе, али и са особама које немају инвалидитет, јер се тако много научи. Тако постајеш јачи. Они те уче другој страни живота. Када се дружимо само са себи сличнима, стагнирамо. Имам једну другарицу која ме прати у стопу, воли да путује, договоримо се за десет минута. Волим да путујем јавним превозом јер волим да гледам људе, а волим и да их учим о постојању људи са инвалидитетом.
Бављење уметношћу ти је веома важно. Како си почела да пишеш?
МК: Прве песме сам написала када сам имала 13 година. Једном сам почела да се гушим у сну и када сам се пробудила, написала сам одједном 30 песама. Имала сам велику свеску и почела незаустављиво да пишем о догађајима који су се десили пре 5-6 година. Дуго пре тога сам размишљала у рими.Онда сам се учланила у књижевни клуб Рујно, који је тада савршено радио. Учили су нас да пишемо што краће, схватила сам да се много може рећи и кроз само неколико стихова.
Збирка песама “Паметна жена” настала је као скуп тешких емотивних искустава са партнерима, и онима који то нису могли бити. Хвала сваком ко је имао храбрости да буде, па чак иако се није добро завршило. Имали смо сјајну и добро посећену промоцију, коју тешко да ћу икада надмашити. Сада се не осећам креативно, већ дуго ништа нисам написала. Као да је у мени равна линија, не осећам више ништа, јер ме ништа не помера, све је подразумевање.
Како се осећаш када си на сцени?
Извор: Зоом УЕ
МК: Волим да глумим јер када сам на сцени, могу да постанем неко други. Шта год да си на сцени, ти си друштвено прихватљив, чак и кад грешиш. Била сам Хермија у “Сну летње ноћи”. Била сам Вила у “Ја плус ти једнако МИ”, играла сам и “Ожиљке” који су ми били најтежи јер је била аутобиографска представа, ту сам морала бити ја. Жао ми је што нисам могла глуму да упишем или макар режију,неки смер који не изискује физичку активност. Особе са инвалидитетом не размишљају о факултету после средње школе, јер желимо да се што пре осамосталимо и зарађујемо, морамо да калкулишемо. Сада је ситуација на факултетима боља него када сам ја завршила средњу школу, доступни су персонални асистенти и прилагођени домови, што је за сваку похвалу.
О чему имаш потребу да причаш, а нико те не пита? Да ли имаш неку поруку за крај?
МК: Ретко ме људи питају како сам стварно, у бити. Питају површно, без стварног интересовања. Људи су једни друге, па и мене, престали да питају-како си. То је кључни проблем и ове и сваке друге средине, што сви питају и одговарају ”по дифолту”. Данас, конкретно, сам уморна много, креативност ми је на нули, већ месецима не пишем и то је почело да ме нервира.
За крај, желим да кажем да је танка линија између мешања у туђе животе, и потпуног игнорисања. Људи, сређујте своје животе, бавите се сопственим проблемима, али не игноришите друге око себе. У последње време као да нико нема меру, свако има право да ти каже све и свашта, иако те не познаје. Не знам да ли су то урадиле друштвене мреже, али мислим да не може да се буде толико слободан, мора постојати граница.
Практикујмо слободу која не угрожава друге. Научимо се прихватању различитости. А свима који имају инвалидитет, саветујем се не затварају у своју зону комфора. Главни услов да те неко прихвати и да живиш испуњен живот је да не бежиш у изолацију, већ да будеш присутан у овом друштву.
