Маја Благојевић је наивна визуелна уметница из Ивањице. Од малена је привлачи уметност, па је свој израз проналазила у различитим формама-цртању, вајању и сликању. Данас је њена омиљена уметничка форма фотографија. У својим радовима истражује питања игре, идентитета, позиције жене у савременом друштву и њене сексуалности, дијалога са телом, поигравајући се са светлом и користећи у свом раду обичан мобилни телефон. Недавно је имала прву самосталну изложбу аутопортрета у ивањичком Дому културе, а жеља јој је да излаже и у другим градовима.
Маја је рођена са ахондроплазијом, ретком генетском мутацијом која утиче на раст свих костију у телу и за последицу има низак раст. У овом интервјуу, причамо о уметничком изразу и креативности, али и о томе како изгледа живот са ахондроплазијом у малом месту као што је Ивањица.
Када си почела да се бавиш фотографијом и како је текао тај процес код тебе?
Рецимо да сам са озбиљним фотографијама почела пре десетак година. Са сваком фотографијом сам се кретала ка напреднијем нивоу, тако што сам јој побољшавала целокупан садржај, тематику. На пример, за почетне фотографије позадине су биле једноставне, чиниле су само једну боју док сам ја у центру фотографије.
Како сам временом радила све више фотографија, почела сам да их употпуњујем предметима, објектима, положајем мог тела, руку са њима и изгледом лица. Желела сам да направим кратку причу, кратак филм кроз фотографију. Идеје су ми саме долазиле, а имам их и даље.
Које теме те највише инспиришу? Зашто?
Највише волим Vintage стил зато сто ми је то време задржало топлину простора, предмета, ствари, начина одевања, шминке, људи… Док гледам неки стари предмет, у исто време стварам слику у глави како би он могао да се искористи, покаже у фотографији заједно са осталим старинама. Онда покушавам да нађем и одећу из тог времена и да их уклопим. Те предмете и објекте, одећу налазим код мојих бака зато сто су их оне чувале и задржале. Али волим и друге тематике, разноврсне, само ми је Vintage фаворит.
Шта желиш да постигнеш овом формом стваралаштва? Коју поруку желиш да пошаљеш?
Желим да покажем да се кроз фотографију могу показати стања и емоција особе, заједно са приказом радње коју обавља. Фотографија на гледаоца треба да остави снажан утисак, да се уреже у сећање, као кратак филм. Слика говори више од хиљаду речи, на тај начин сам хтела да сваки појединац има свој лични доживљај гледајући фотографије. Фотографисањем тела, ма каквог облика било, може да се покаже из неког одговарајућег угла његова лепота и сензибилитет .
Да ли је за тебе фотографија начин да изразиш себе, своје мисли, осећања, потребе?
Јесте, на неки начин, зависи од фотографије коју радим. Неке су, да кажем филмске трансформације, а неке моја емоција. Волим разноликост, да слике радим представљајући себе у различитим емоционалним фазама заједно са окружењем. Мислим да се на тај начин може веома добро изразити људска интима, стање без речи.
Како људи реагују на твој креативни рад? Да ли си добила неку повратну информацију?
Одушевљени су, таквој реакцији се нисам баш надала, да ће им се толико допасти. Веома ми је драго због тога. Позитивно су реаговали јер нису имали баш прилике да виде фотографије приказане на овај начин, па им је то било нешто ново, интересантно.
Које су снаге а који изазови били теби у одрастању са ахондроплазијом?
Увек сам имала подршку породице и друштва из улице. Они ми никад нису давали до знања да са мном „нешто није у реду “. И кад сам и застајала на тренутак због неке препреке било физичке или емоцијалне говорили су ми-можеш ти то, хајде, помагали су ми у сваком смислу.
Кад смо се у детињству играли жмурке, нисам имала брзину трчања у односу на другу децу, остајала сам последња. Кад су деца приметила да остајем последња, застали су да би ме држали за обе руке и тако смо заједно трчали до лампиона да се запљунемо у истом тренутку. Кроз школовање, изазов је био да ли ће ме и друга деца прихватити ли одбацити али имала сам код већине разумевања на неки њихов начин па и нисам имала неки проблем.
Фото: приватна архива
Шта би волела да људи знају о овом стању? Како би волела да ти се обраћају?
Волела бих да, једноставно, ако их занима зашто особа има такав физички изглед, питају стручан кадар ако имају у окружењу. Треба да се обрате особи са тим стањем са поштовањем, и културно поставе уопштено питање услед чега или шта се десило да је особа рођена тако. Сматрам да не би била никаква увреда само ако би приступ био културан.
Да ли су ти архитектонске баријере у твом граду велики проблем, и шта је потребно мењати?
Архитектонски, Ивањица као град нема много баријера. Већина путева и тротоара имају правине, макар у ужем центру града. Тротоари су уређени да имају и рампе за особе са инвалидитетом, исто важи и за јавне грађевине.
Оно што видим као проблем је непрописно паркирање. Требало би да се направи макар једно веће паркинг место у близини града за аутомобиле јер се паркирају по тротоарима у скоро целом граду. Било која особа, од мајки са малом децом и колицима, млађих, старијих особа, и особа са инвалидитетом су приморане да сиђу са тротоара на коловоз ризикујући да их удари ауто.
Шта би, према твом искуству, требало више да се дешава да би се особе са и без инвалидитета боље упознале?
То је већ комплексније питање. Код социјалне интеракције две и више особа треба да постоји здраворазумски ментални склоп, отворенији ум. Здрава особа треба већ да има ове особине да би могла разумети особу са инвалидитетом и прићи јој као свакој другој особи без предрасуде, осуде. Ако имају сличан неки афинитет, треба да се води тиме кроз упознавање и разговор са особом са инвалидитетом.
Мало је теже да се апсолутно свакој здравој особи објасни да, ако је неко физички другачији, не мора да значи да је и интелигенцијом оштећен. Водим се тим да, ако је неком нешто нејасно, из било какве сфере живота, да би могао прочитати неку књигу или питати неког стручног за нејасноћу. То је тешко је ако се већ има ограничен ментални склоп.
Да ли се суочаваш са предрасудама у друштву због свог изгледа?
Да, код неких су то неваспитани погледи, буљење, мумлање, али их све игноришем. Не дотичу ме јер такво понашање сматрам недостатком елементарне емотивне и умне писмености. Треба нам више едукације кроз школе и друге установе. Деци треба већ од малих ногу објаснити да ако је неко другачији, не значи да нема вредност. Не треба га одбацити, вређати већ се са том особом може дружити као и са другима. То исто важи и за одрасле.
Како ти бринеш о себи и свом здрављу? Шта те занима и чини срећном?
Имам своје дневне ритуале који ме испуњавају. То су фотографија, дружење, излазак, шетња са псом, упознавање других људи који такође имају псе. Доста животних тема ме занима. Веома волим анатомију да читам, интересује ме мишљење, знање друге неке особе која има кадар за њу. Волим тетоваже, занима ме сам процес тетовирања, па би ми било интересантно да ми тату мајстор објасни све ове процесе. Имам бројна интересовања. Истражујем теме које ме занимају кроз бављење уметношћу и дружим се са позитивним људима, који имају позитиван став према животу уопште.
