"Нико на свијету није способан за све и не постоји особа која није способна ни за шта!" - Ахондроплазија Србија
лого

“Нико на свијету није способан за све и не постоји особа која није способна ни за шта!”

“Нико на свијету није способан за све и не постоји особа која није способна ни за шта!”

Интервју недеље: Марина Вујачић, директорка Удружења младих са хендкепом Црне Горе

Марина Вујачић за себе каже највише воли да каже да је жена, девојка, ћерка, сестра, социолог, активиста за људска права особа са инвалидитетом, особа са инвалидитетом. Све што она жели да буде.

Када је наша мала, али пажљиво одабрана, екипа портала Ахондролазија Србија одлучила да покрене ИНТЕРВЈУ НЕДЕЉЕ одмах смо знали ко је та прва и права особа коју ћемо замолити за интервју. После веома кратког разговора, на радост нашу и наших читаоца, Марина је пристала.

О чему смо разговарали са Марином, извршном директорком Удружења младих са хендикепом Црне Горе, прочитајте у неколико следећих редова.

Фото: Марина Вујачић, приватна архива

Како су Ваша лична искуства са инвалидитетом утицала на Вашу страст за радом на унапређењу положаја младих са инвалидитетом?

M.В. Лично искуство инвалидитета, или како ја волим да кажем суочавања с инвалидитетом, као са друштвеним феноменом, утицало је, у огромној мјери, на моју одлуку чиме да се бавим у раду, каријери и животу. Притом, кад кажем искуство инвалидитета, мислим на садејство мог личног својства с околинским баријерама, биле оне у ставовима других људи, неприступачности, негативном правном наслеђу, односно неадекватним законским одредбама, затим административне (у поступцима) за остваривање права или се огледале у друштвеним препрекама. Дакле, наша лична својства, у мом случају ахондроплазија – која за посљедицу има низак раст – не производе инвалидитет, већ он настаје у тренутку суочавања са препрекама у друштву.

Још као студенткиња социологије жељела сам радити у области људских права, тада посебно особа с интелектуалним и психосоцијалним инвалидитетом јер сам стекла утисак да су најугроженије и да се друштво, под којим подразумијевам и институције и људе, често охоло понаша према њима. Касније се испоставило да добијем прилику да радим у организацији која окупља најшире категорије особа с инвалидитетом (cross disability приступ), а која данас посебан фокус ставља на права младих и жена с инвалидитетом.

Које су највеће препреке са којима се млади са инвалидитетом сусрећу у Црној Гори и како ваше удружење ради на њиховом савладавању?

М.В. Ја увијек кажем да су највеће препреке у ставовима других људи јер из тих препрека произилазе све друге. Неко ко нема адекватне ставове, ко не прихвата, не разумије и не подржава људска права особа с инвалидитетом, ко сматра да су мање способне од других, мање вриједне као људска бића, пише неадекватне законе, пропушта гаранције или дефинише дискриминаторне, ограничавањуће одредбе, дефинише препреке у поступцима за остваривање права, не ради на приступачности окружења и објеката, информација, комуникација, ИЦТ (ICT) и система, услуга, саобраћаја и слично и не уклања друге друштвене препреке, што особе с инвалидитетом доводи у неповољан положај, не даје им шансе за лични развој и често врши сегрегацију, запоставља, занемарује и на друге начине дискриминише особе с инвалидитетом.

Самим тим, лако је закључити да се онда све те препреке пресликавају на различите области живота: од одгоја и образовања, до запошљавања, породичног живота и самосталног живљења у најширем смислу. Оне почињу у породици која нема подршку система, завршавају се у друштву које често, под изговором најбољих намјера, дискриминише. На другој страни, сматрам да ни херојски приступ према особама с инвалидитетом није прихватљив и добар јер и он настаје због ниских очекивања од особа с инвалидитетом, а онда се претвори у то да особе с инвалидитетом, које су хероји, немају право на грешку, а ако погријеше она ће се сматрати логичним слиједом ствари и правдати личним својствима особе, у нашем случају, ниским растом. Многе особе с инвалидитетом, које постану хероји у очима других, често, у жељи да не разочарају те друге, упадну у замку и исрпљују себе до крајњих граница издржљивости; раде ствари које због себе самих никада не би.

Фото: Марина Вујачић, приватна архива

Можете ли нам рећи више о неким од најуспешнијих кампања и пројеката које сте реализовали за унапређење положаја ове заједнице?

М.В. Сваке године спроводимо различите кампање, обиљежавајући бројне датуме, али лично кампању поводом Европског дана самосталног живота, 5. маја, сматрам најуспјешнијом. Годинама уназад, подржавају је многе особе с инвалидитетом, чланови њихове породице, вршњаци, бројне јавне личности, укључујући оне из политичког живота, новинарке и новинари и други. Осим бројних активности на друштвеним мрежама и у медијима, сваке године поводом овог датума организујемо догађај на Тргу независности, у Подгорици, на отвореном, па се осим директно позваних придруже и остали заинтересовани. Последње године, организовали смо и Шетњу за слободу (Freedom Drive) по узору на догађај који, у Бриселу, сваке друге године, организује Европска мрежа за самостални живот, чија смо чланица.

Како ваш блог доприноси обезбеђивању простора за гласове младих са инвалидитетом и ширењу свести о њиховим изазовима?

М.В. Не пишем ни приближно колико бих жељела. Истина, немам времена иако сама управљам својим временом. У ствари, ради се о приоритетима које бирамо. Почела сам давно писати, увијек сам то много вољела, а први објављени текст био је на тему есеја: Моја различитост – моје право! Пошто је тај текст изазвао бројне реакције, па и емоције, одлучила сам се да касније објављујем и остале. Пишем кад имам инспирацију, више не пишем „по задатку”. Оно што објавим, осим о искуству инвалидитета, односи се генерално на људска права, али и на друге друштвене теме, некада и политичке, односно однос политичких партија, власти и опозиције, према особама с инвалидитетом. Прије пар година, започела сам и књигу, која је прошле године добила и име, а биће, надам се, ускоро објављена, за пар година највише.

Фото: Марина Вујачић, приватна архива

Како сте успели да се изборите са предрасудама и стереотипима који су Вас окруживали и какве савете би дали младима са инвалидитетом који се суочавају са сличним изазовима?

М.В. Савјет за младе с инвалидитетом јесте да увијек иду у сусрет страху јер ће га једино тако савладати. Што више бјежимо од страха, он је већи, а ми смо више уплашени и удаљени од рјешења. Не почињем случајно овим. Наиме, моја борба с предрасудама почела је оног тренутка кад сам одлучила да се не повлачим, да не ћутим и не патим у ћутњи, већ га говорим, објашњавам, радим оно што ја сматрам да треба да радим – оно што желим.

Као што претходно рекох, највеће предрасуде, па и препреке, су у ставовима људи. У току мог формалног образовања, није било пуно особа ниског раста које су друштвено видљиве. Оног тренутка кад сам схватила да и од мене зависи како ће се други односити према мени, ствари су се почеле мијењати. Често то објасним на примјеру деце. Логично је да деца реагују зачуђено када виде неку особу с инвалидитетом, па свакако и особу ниског раста, али сам схватила да није логично да их родитељи, ако су у њиховом присуству када се деси та реакција детета, кажњавају сматрајући да ћу ја помислити да су деца неваспитана. Она желе да знају, она су слободнија и не устручавају се да покажу реакцију. Ако их родитељи искритикују, или и физички казне (што се дешавало) она ће се научити да мрзе особе с инвалидитетом, или да их избјегавају и када одрасту јер су имала негативно искуство у детињству, и сматраће, да се то искуство десило због нас – особа с инвалидитетом.
Тако сам почела говорити да сам ја особа ниског раста, да једноставно нијесам порасла и да не морам бити висока, да ће сретати и друге особе ниског раста. Да то што сам ниска не значи да сам болесна, да ме због моје висине не боли ништа и што је јако важно – да нијесам ниска зато што нијесам јела супу или зато што нијесам слушала родитеље, јер су управо то неки од коментара и одговора родитеља и других одраслих на питање зашто сам мала. Да се не би производила већа штета, не само према мени, него према свим људима, који су по било ком основу различити, почела сам да говорим, а онда и да пишем често о својим искуствима која су била доминантно ружна у неком периоду одрастања, а онда су се многа претворила и у лијепа искуства, симпатична и драгоцјена.

Како бисте описали своју улогу као директорке Удружења младих са хендикепом Црне Горе и по чему се она разликује од Вашег рада на блогу?

М.В. Ја сам на челу Удружења дошла одмах након приправничког рада, јако млада и неискусна, али смјела и већ прилично сигурна у себе и у своје способности. Притом, не сматрам да сам егоцентрична, арогантна и утрипована, али држим до себе, свјесна сам својих способности, квалитета и знања, радим на себи и учим и даље. Наравно, и искуство рада у Удружењу допринијело је додатном развоју и личном и професионалном, али посљедњих година се трудим да своја знања преносим другима, не чувам их себично и искрено желим да након мене дође неко још способнији, смјелији, али истовремено ко ће боље пазити себе, него што то ја радим. Јер „превише себе дадох, тамо гђе није требало ни да ме има”.

Фото: Марина Вујачић, приватна архива.

Које измене и напретке сматрате најбитнијима у последњих неколико година у односу на признавање права и потреба младих са инвалидитетом?

М.В. Управо измјене у свијести, прихватању и већем разумијевању људских права особа с инвалидитетом сматрам највећим напретком. Ове измјене нијесу примјетне одмах, у тренутку када нешто радимо, али имају дугорочне ефекте и осјећају се након нашег рада, па нас тако „сретну негде, иза неког ћошка” и изненаде.

Које би се мере и активности, по Вашем мишљењу, могле применити да би се додатно подржало унапређење квалитета живота младих са инвалидитетом у друштву?

М. В. Систем и држава би морали пружити адекватну подршку породици од најранијег тренутка када се сазна да ће се родити или када се роди дијете које ће имати неку врсту оштећења (како се то наводи у званичном преводу Конвенције о правима особа с инвалидитетом) или од најраније фазе откривања тог оштећења, како би његово искуство инвалидитета било мање, односно како би се суочавало са што мање препрека током одрастања и живота. Наредне мјере и активности предузимају се у систему здравства, образовања и социјалне заштите, па онда у свим осталим системима. На крају, да не занемарим, морала би се много већа и адекватнија подршка пружати особама с инвалидитетом да се осамостале, односно да саме управљају својим животом и њиховом адекватнијем животном стандарду и економској независности, и да, уколико то желе, се остваре и у породичним улогама.

Ваша визија за будућност унапређења ситуације за младе са инвалидитетом у Црној Гори?

М.В. Има један добар цитат да не треба откривати своје снове. Ја сам своје тек у посљедној години научила „себично” чувати. Мислим да ћу, још неко вријеме, остати у области људских права, а онда зависи од доста фактора. У јуну сам напунила 37 година, тада сам написала да су ми остале још двије велике жеље и неколико малих да остварим себи. Једна од тих великих је професионална и шира је од граница Црне Горе.

Фото: Марина Вујачић, приватна архива

И за крај нашег интервјуа, који Вам је највећи извор мотивације и како успевате да задржите енергију и борбеност у Вашем раду?

М.В. Мислим да је кључ у мојим особинама, самокритичности, перфекционизма, амбициозности и ставу да увијек може боље. Ове особине су и добре и лоше, односно могу бити и добре и лоше, могу вући напријед и тражити од себе више, али могу и успорити, чинити незадовољним. И деси ми се и једно и друго, није да не деси.
Мотивацију црпим и из тога што сматрам да увијек можемо урадити нешто добро и као појединци и да није тачно да смо немоћни. Нико на свијету није способан за све и не постоји особа која није способна ни за шта. Кад то схватимо, промјене су могуће, а мотивација се црпи из малих ствари – нечијег оствареног права, неке нове гаранције, па и позитивног коментара, нечије иницијативе да се нешто уради и слично.

Пројекат “Ахондроплазија ИНФО” подржан је на основу конкурса за суфининасирање пројеката медијских садржаја из области јавног информисања на територији Града Сомбора у 2023. години. Мишљење које је изнето у овом чланку је мишљење редакције медија AHONDROPLAZIJASRBIJA.ORG.RS и не представља нужно и мишљење Града Сомбора.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Пријави се за наше најновије вести

Назив медија: AHONDROPLAZIJASRBIJA.ORG.RS
Регистарски број: IN001293.
Податак о издавачу медија односно о пружаоцу медијске услуге:
Пословно име: Ахондроплазија Србија
Матични број: 08820287
Седиште: Пере Сегединца 1/а, Сомбор Сомбор, Србија
Податак о језику на коме се медиј издаје, односно на коме се пружа медијска услуга: Српски
Форма медија: Самостална електронска издања интернет портали
Интернет адреса:  www.ahondroplazijasrbija.org.rs
Податак о одговорном уреднику медија:
Име и презиме: Милан Граховац

Подели ову страницу на својим мрежама

Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
Skip to content