Ауторски текст Надежде Пејовић
Гледам Ану како нестаје. И не радимо ништа.
Ана има Фридрихову атаксију. Болест која не прашта. Која из дана у дан одузима тело, глас, покрет, дах. У видеу видимо тиху трагедију – њено стање се погоршава. А њена молба за терапију остаје без одговора. Годинама.
Као да неко тамо негде одлучује да је у реду да млада жена (и то каква!!!) губи снагу, самосталност, будућност.
Али Ана није једина.
Исто се дешава и пацијентима са порфиријом. Исти зид тишине, иста борба против невидљиве болести – и невидљивости пред системом.
Гледам људе који полако нестају. Људе чија тела вапе за терапијом. Терапије које постоје. Које други добијају. Које спасавају животе.
Зашто је овде у реду да се ћути док неко тоне? Зашто се здравље мери бројем пацијената, а не вредношћу њихових живота?
Не сме бити прихватљиво да ико у овој земљи живи – или умире – без терапије.
Ана заслужује више. И сви ми заслужујемо више.
Јер док се ћути, ми нестајемо.